ŠĆER

 „…Opake priče Mareli je pričao i Mrkobrad, veliki Marelin prijatelj, sa Likovne akademije. Bio je prepun mržnje premasvojoj majci, ženi koja ga je rodila i ostavila dok je bio mali dečak. Punio je glavu Mareli užasnim pričama o svojoj majci,koje su ipak bile opravdane. Kako je bila nekritična, Marela je direktno njegovu priču prenela na vlastitu situaciju. Uz alkohol i travu te priče su dobijale nestvarne dimenzije. U studenske sobe unosilo se svašta. Kamere na ulazu i po hodnicima to nisu registrovale jer je upravi doma bila bitna forma a ne sadržina.
Alkohol, marihuana, tablete i ostali prizemni surogati nadahnuća učvršćivali su Marelino naopako uverenje o majci-veštici koja je kontroliše i ne dozvoljava da živi kako moralno rasulo zapoveda. Onu sliku majke koju je stekla od Tune i Mrkobrada projektovala je na svoju majku. Pored svega navedenog, ona je iživljavala svako svoje nezadovoljstvo nad majkom i svaku drugde prećutanu preku reč njoj je u lice sasipala. Udarala je na majku jer je znala da će joj uvek oprostiti. Posebna je perfidnost udarati gde je je meko. Pošto sam svakodnevno bila u kontaktu sa Jovanom ušla sam u suštinu i dala sebi pravo da pojasnim sve što bi čitaocu pomoglo. Izvinjavam se ako preterujem. Sledi važan događaj, inicijalna kapisla za Marelin odlazak. (odlomak iz romana)

Moj roman  „Šćer izašao je iz štampe. Prva promocija biće održana 30.12. u 12 časova u Gradskoj knjižari (Trg nezavisnosti) u Podgorici.

Srpski književnik i književni kritičar Jovica Aćin kaže:

 „Roman u vašim rukama pročitao sam sjeseni 2016. godine, u trenutku kad sam bio zaokupljen raskršćima na sopstvenim stazama pisanja. Ipak, pročitao sam ga u jednom gutljaju. Bez ikakve sumnje on zaslužuje vaše i moje čitanje, jer drama saopštena u njemu, tako realna i u mnogim elementima lično i duboko proživljena, odbleskuje odnose mnogih roditelja i dece.

Psihologija odnosa majke i ćerke u Šćeri, sa uverljivo ocrtanim likovima, otvara vidokrug, rekao bih, tragičnog osećanja života. Od početka romana do njegovog kraja, u njegovom epistolarnom toku, traje napetost međusobnog nerazumevanja, sve vreme prožetog ljubavlju. Ali, ljubav ume da bude sputavajuća, baš kao što i oslobađanje iz njenog okrilja ume da bude bolno.

Premda roman ne nudi rešenje za srećan rasplet, duboko u njegovom realizmu, možda kao u nekoj iskrenoj ispovesti, skriva se mogućnost promene koja bi otvorila put suživota i gde će ljubav i sloboda koegzistirati. I gde će ćerka i majka postati divne sagovornice. Uostalom, nije li u tome jedna od uloga umetničkog gesta u našem trajanju? Tako treba čitati Šćer. I čitaćemo je punog srca, bez kajanja.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *