’’Kad gledaš na stvari odozdo’’

JOVANA: Ali, danas ćeš posvetiti meni priče kojih se sjećaš – počela je Jovana nekako stidljivo i nastavila – Željela bih da me upoznaš sa prezimenom Trebješanin, s prezimenom muža koje još nosim. To kao prvo i kao drugo s Pljevljima, njenom istorijom jer sam tamo provela jedan dio djetinjstva… Ali rekla sam đeci da dođu na probu.

(Đeca ulaze.)

JOVANA: Snimila sam onaj razgovor iz škole… Čekaj, đe je… njih dvoje vode dijalog, ajte vas dvoje da vidimo… Jeste li naučili napamet? Ona je mama, ti si Ana, ti si Marija. A ti Pegi.

(Ide scena.)

MARIJA (protestvuje): Kakvi su to debili! Sve djevojčice pobjegle a svi dječaci ostali.”

MAMA: Čekaj, polako, po redu pričaj, smirivala je majka.
I Petar je uskočio sa njegovim komentarem: ”Reko sam joj što će bit. Još je ona imala društvo a ja sam bio sam i nazvali me švercerom.”

MAMA: Znam Pegi kad si ti jedini pobjegao a svi se vratili…

Ulazi Ana i ona se uključuje: ”I to s predmeta koji bolje znaš od nastavnice. Jeste mama, on bi muzičko mogao da predaje pored one ćurke.”

MAMA: Znam srećice, sve znam. Pustite Mariju da ispriča sve što je bilo.

MARIJA: Sva zajapurena u obrazima je jedva dočekala svoje pravo: ”E ovako. Dogovorili smo se da pobjegnemo s časa geografije jer smo čuli da je kontrolni, nenajavljeni. Sve djevojčice pobjegle a dječaci se vratili. I nama nastavnica Simana dala jedinice. Kako je to ne fer! Pi debili jedni!

ANA: Piiiii! Koji džukci. Isto se to desilo i  u ”Maksimu” .Jeste, Jelena Jasnina je pričala.

MARIJA: Znam, ali mi smo uvijek bili jedinstveni. Svi smo zajedno bježali. Najgori smo razred po ocjenama, ali smo bili drugovi.

PEGI: Šta misliš kako je meni bilo grozno kad me nastavnica zapisala još u dnevnik a moji drugovi rekli da se švercujem.

MAMA: Dobro Pegi srećice, nijesu ti to drugovi rekli no oni koji te ne vole. Imaš iskustvo. Bog ti je poslao poruku. I tebi je Marija stigla poruka od Boga. Živite među jadnom i uplašenom đecom. Ona su slika i prilika njihovih roditelja, tješila ih je Milena.

MARIJA: Ne mogu da vjerujem da su naši đetići debili i kukavice. A nastavnica Simana nagrađuje kukavice i izdajice! Kako odvratna škola! Mogu li da se ispišem?

PEGI: Mogu li ja mama molim te da se ispišem?

ANA: Misliš li da ti je neđe bolje?, kod nas su sve sami poltroni. Ko vam je u parlamentu?

MARIJA: A u đačkom parlamentu su najgori. Ovu našu pedagogica vodi i uči šta će da priča. Ona se šupka direktoru. Ej, zamisli, a mi je uopšte nismo izabrali. Niko ne zna otkud ona u parlamentu.

ANA: Znam. Muka mi je više od svega. Još malo pa će direktori tražiti talente među debilima. Mi koji imamo noge, ruke, glavu, koji smo čitavi i čisti u mozak ne valjamo. Nas kažnjavaju i muče. Ja vjerujem da će brzo neki debil napravit izložbu ili će biti koncert nekog talentovanog debila.

MAMA: Ana, pogrešni ljudi sjede na pravim mjestima. Ubijedi ti, osvijesti ako možeš tvoje društvo da ne žive kao ovce. Ja u mojoj školi kao profesor to radim. Treba da pomognemo Jovani da postane direktor, da od Muzičke škole napravi zdravo jezgro.

ANA: Smislila sam projekat.

MARIJA (nije mogla da ruča od uzbuđenja): Pored tanjira na stolu protestvovala je: ”Ja ću njoj da kažem. Briga me za njenu glibavu ocjenu. Vi ste nikakav pedagog. Vi ste kaznili nas koji smo zbog drugarstva pobjegli a nagradili ste kukavice najveće! Je li to vaša jebena pravda?! Vi ste izgubljen čovjek i nastavnik i bolje da sjedite kući! Ovaj posao treba da radi neki dobar i pošten čovjek! Vi nemate ni talenat, ni znanje, ni poštenje! Vi ste jedno ništa!”

MAMA: Bravo Makice, to ćeš ti u školi sve da kažeš, tvojoj nastavnici, u lice. Ja te podržavam. A sad treba nešto da pojedeš i da se smiriš. Shvati suštinu: oni, vas, koji ne slušate ne vole jer su uplašeni ljudi.

MARIJA: Od čega se oni boje?
MAMA: Šta će drugi reći, šta će drugi pomisliti, strah da ne ostanu bez posla.
Ana je već bila ručala i otišla da pregleda elektronsku poštu: ”Mama mogu li da pročitam ovo pismo za tetka Maru”.
MAMA: Možeš.

(Ana čita.)
Da li si srećna Maro? Je li to zemlja koju si tražila i našla. Mislim na ljude sa kojima radiš i družiš se. Možda bi i tebi u Crnoj Gori bilo dobro. Došli su, kupili su Crnu Goru neki ljudi sa dosta novca, ali bez duše. Sve su rasprodali AB revolucionari, i one što ih neprekidno glasaju. Ja sam na onoj visini đe me niko ne vidi i samo poneko prepozna…”

JOVANA:  Sad ulazi muž, tu ćemo stati. Dakle ulazi muž i otac Pavle. I on je gladan i umoran. Kao svakog dana, naješće se i zaspati kao što rade pravi Crnogorci: spavaju dok njihove žene idu na posao a djeca uče.

MILENA: Oni uglavnom život prespavaju. I kad su najviše budni sanjaju, pripremaju se, uz čašicu rakije, za slavan život poslije smrti. I najmanji Crnogorac oće nešto krupno da uradi. Ne znaju šta je božanstveno u malim stvarima.

ANA (prilazi Jovani): Mi bismo šćeli da napravimo bend.
MARIJA: U školi nas udaviše klasikom.
MILENA: Treba vam primjejena muzika? Pobuna znači? Bravo! Đe su ti što oće da sviraju?

***

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *